|
Latinski naziv
|
Ribes aureum Pursh.
|
|
Srpski naziv
|
Zlatna ribizla
|
|
|
|
Šiboliki, gusto razgranjeni žbun uspravnih, a kasnije dugih povijenih grana, bez trnova. Naraste 2-3 m visok. Listovi naizmenični, trorežnjeviti, izlaze u vidu čuperaka na jednogodišnjim izdancima, a zlatnožuti cvetovi (ponekad sa crvenkastom primesom) iz pazuha listova, obično u cimoznim cvastima sa po 5-15 petočlanih cvetova. Veoma su mirisni, cvetaju u aprilu i maju. Plod sočna jestiva bobica, purpurnosmeđa do crna.
Ova ribizla uneta iz Severne Amerike kao kulturna biljka, danas u samoniklim populacijama nije retka: pored šuma među drugim grmljem, u šikarama i u živicama uz puteve. Davno unesena – u naše krajeve oko 1880. – i sađena gotovo tradicionalno kao živica i divlje voće jestivih plodova ponaša se kao odomaćena, potpuno aklimatizovana biljka. U gorske oblasti se penje i do 2400 mnv.
Evropska Unija je finansirala detaljne studije nasumičnih botaničkih transekata u antropogenim zonama širom Evrope (BIOASSESS), koje su uključivale i praćenje ponašanja ove vrste. Invazivnost nije utvrđena, i nedaleko mesta gde je ranije sađena jedva se širila spontano (samo izdancima, semenom skoro nikako). Nađena je u malom broju transekata, a na primer na zgarištima se nije dobro održavala, tačnije nestajala. Voli vlažna i humozna mesta, ali očigledno dobro opstaje i u peščarama, gde su kiselkasto-slatkasti plodovi puni C-vitamina (oko 1000 mg%!) spas putniku nenamerniku – ili prirodnjaku – u letnjim žegama.
Autor: Jožef Dožai
|
|
|
[ Vrsta se ne spominje na listama vrsta od značaja za zaštitu prirode. ]
|
|
|
Dragiša Savić, Jožef Dožai, Tomica Mišljenović
|
|
|
|
