Taksonomska hijerarhija
Root -> regnum Fungi -> phylum Basidiomycota -> classis Agaricomycetes -> ordo Agaricales -> familia Amanitaceae

Vrsta

Latinski naziv

Amanita phalloides (Vail ex Fr.) Link

Srpski naziv

zelena pupavka


Opis vrste

Šešir: 6-15 cm širok, najpre zvonast ili jajolik, zatim konveksan i, konačno, otvoren, maslinastozelen, ponekad žuto-zelen, sivo-zelen ili smeđe-zelene boje, za kišnih dana malo lepljiv, go, gladak, bez ostataka ovoja ali nije isključeno da se ponekad pronađe primerak koji nosi belu krpu. Listići: beli, gusti, vrlo meki, široki, odvojeni od drške, zaokruženih krajeva. Drška: 5-11 cm visoka, premaŠeširu tanja, beličasta, s mramorastim zelenkastim ili smeđim crtežom, najpre pun, zatim šupalj, u gornjem delu nalazi se opnast, beo ili zeleno-žućkast viseći istrgani venčić, na dnu jako gomoljasto zadebljana i tek malo srasla sa opnastim belim ili iznutra često zelenkastim odmaknutim ovojem. Meso: belo, pod kožicomŠešira zeleno-žućkasto, miris neodređen i nenapadan, ukus slab, kiselkast (ne sme se okusiti). Spore: u masi bele, okruglaste, 8-10 µm. Hemijske reakcije: meso i listići na sumpornu kiselinu reaguju ljubičasto; ako suvu zelenu pupavku tretiramo sulfovanilinom, onda se najpre oboji ljubičasto, zatim crveno-smeđe. Stanište: najradije raste u svetlim listopadnim šumama, ima je i u četinarskim šumama, od ranog leta do jeseni. Upotrebljivost: smrtno otrovna. Zelena pupavka je najotrovnija gljiva, znakovi trovanja javljaju se od 6-27 sati nakon konzumacije. Zelena pupavka sadrži čitav niz otrova (toksina) i to: a) faloidini (faloidin, falacidin, falizin), b) amanitini (alfa, beta, gama, delta i ipsilon). Prema tome, samo probanje moglo bi imati kobne posledice. (tekst: Romano Božac "Gljive naših krajeva")
Autor: Dragiša Savić




Status zaštite vrste
[ Vrsta se ne spominje na listama vrsta od značaja za zaštitu prirode. ]

Rasprostranjenje

Podaci o nalazima u Srbiji




Smrtovnice Osmrtnice